Category Archives: Poezija
MORAĆEŠ DA ME PAMTIŠ
Moraćeš da me pamtiš.
Živeću dok živiš, ne zameri.
Najradije bih samog sebe izbrisao
iz svih nedoživljenih uspomena
slučajnih dodira srodnih duša.
Čemu ti lepljivi dodiri služe,
osim za nemir živih i tužnih,
ni krivih, ni dužnih?
Moraćeš da me pamtiš.
Bljesnuće, ponekad, griža savesti
zbog nenadoknadive lenjosti tvog srca,
al’ ti barem umeš da se smešiš,
pa ću istog časa postati jednako drag,
poput školjke sa letovanja,
koja se, nakon mnogo godina,
TAMA
Iza jablanova još ni sad ne žuti
Zadocneli mesec. Još sa crnih trava
Duva tamni vetrić. Kako strašno ćuti
Proleće u noći, proleće što spava…
A iz bledog neba u toj nemoj tmini,
Često ko da tiho crni sneg povrvi.
Kakvo kobno veče! U bolnoj tišini
Čini mi se čujem huku svoje krvi.
Čujem u dnu duše glas nekakav setno,
Ko glas u dubini noći. To je samo
Jedna mutna želja prošla neosetno,
Ko bi znao za čim, ko bi znao kamo.
Jovan Dučić
ŠTA JE TUGA
Šta je tuga koja dođe
Najedared mahom celim!
Opije te, zanese te,
Obori te padom smelim!
Zaleti se, da te slomi,
Zahuka se, da te skrši,
Zagrli te, pa te stomi,
Poljubi te – pa te svrši!
Taka tuga srce vida,
U večiti mir ga smešta,
Taka tuga nije tuga,
BESKRAJNO ŽIV
Danas su me tukli
i sutra će,
kažu da sam pisao
bez dozvole, dok su
drugi mučili, proždirući
tmine pune reči.
Beskrajno sam živ,
savesno me spaljujete
svake večeri,
sa čudima nemam ništa,
LJUDI
Koliko puta da se delimo
pa svima da bude ravno,
iz sna u noćnu moru
iz podsmeha u kamenovanje,
gde mi to stojimo
kada je od brda ostao
tek grumen.
Nismo se sasvim ni rodili,
a znali smo da su nam
preci bili tako slavni i
da ako ne ponesemo
ZAHVALNICA
U susjednoj sobi
tvoji žustri koraci
odzvanjaju.
U rukama nam sin
usnio.
Njegove ruke, trepavice,
ZA TEBE GOVORIM
Ako jednom staviš na gramofon moje srce,
Čućeš ono što sam izmislio samo da bih tebi rekao:
“Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zemlji,
Da li je tamo već i mozak čovečanstva?”
Javno iznosim rečenice kojima sam te osvojio,
Govoreći o drugim stvarima govorio sam o tebi,
Pucajući u plafon izjavljivao sam da te volim
I sve što sam lepo rekao o drugima tebi je namenjeno,
Dok sam s tobom govorio telefonom
Moja krv je tekla žicom do tvojih usta
I telefonska mreža se pretvarala u krvotok,
Kao što se bolest pismom prenosi iz države u državu,
Kao što stotine koža ubijenih životinja čine tvoju bundu,
Kao što je u mojoj glavi prostor manji od ovog izvan nje,
Tako je i u mojoj utrobi sapeto nešto veće od mene.
Ja, sin ženin, kćeri čovekova, tebi sam ovako govorio:
