Hiljade i hiljade godina
Ne bi bilo dovoljno
Da se opiše
Kratki sekund večnosti
U kome si me ti poljubila
U kome sam te ja poljubio
Jednoga zimskog praskozorja
U Parku Monsuri u Parizu
U Parizu
Na zemlji
Na zemlji koja je zvezda
Žak Prever
++
Hvala Prolazniku!
POGLEDAJ POVEZANE TEKSTOVE:
- BAŠTA Jedan starac živio u jednom selu. Htio je da posadi...
- PTICA Ptica koja leti tako nečujno Plica crvena i topla kao...
- DORUČAK Sipao je kafu U šolju Sipao je mleko U šolju...
- UVEK SAM SE PLAŠIO DA TI TEPAM Uvek sam se plašio da ti tepam Plašio se uvek...
- KAD ODEŠ Kad odeš, kad zatvoriš za sobom vrata, ne osvrći se...
- ADRIJEN Adrijene nemoj da se duriš! Vrati se! Adrijene nemoj da...
…na zemlji, na zemlji koja je zvezda….
moze li bolje?
Čitao sam prevod
“Na Zemlji koja se u zvezde ubraja.”
Možda nije baš najbolji ali je nakako manje sirov.
Pjesma je odlična
PESMA O KERUŠI (1)
Jutros u košari, gde sja, šuška
Niz rogoza žuckastih i krutih,
Sedmoro je oštenila kučka,
Sedmoro je oštenila žutih.
Do u sumrak grlila ih nežno
I lizala niz dlaku što rudi,
I slivo se mlak sok neizbežno,
Iz tih toplih materinskih grudi.
A uvece, kad živina juri,
Da zauzme motke, il prut jak,
Izišo je tad domacin tmuri,
I svu štenad potrpo u džak.
A ona je za tragom trcala,
Stizala ga, kao kad uhode …
I dugo je, dugo je drhtala
Nezamrzla površina vode.
Pri povratku, vukuc se po tmini,
I ližuci znoj s bedara lenih,
Mesec joj se nad izbom ucini,
Kao jedno od kucica njenih.
Zurila je u svod plavi, glatki,
Zavijala bolno za svojima,
A mesec se kotrljao tanki,
I skrio se za hum u poljima.
Nemo, ko od milosti il srece,
Kad joj bace kamicak niz breg,
Pale su i njene oci psece,
Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.
PESMA O KERUŠI (2)
U svitanje, u pojati niskoj
Gde se zlati rogoza gomila,
Sedmoro je štenadi riđaste,
Sedmoro je kučka oštenila.
Ližući ih jezikom crvenim,
Milovala štenad sve do mraka,
I kopneo sneg je zagrejani
Ispod njenog toploga stomaka.
Kad je jato kokošaka lenih
Zadremalo na motki sedeći,
Pošao je seljak natmureni,
Svih sedmoro noseći u vreći.
Mučeći se da ima priđe malo,
Trčala je kroz nanose meke…
I dugo je, dugo je drhtalo
Nezamrzlo ogledalo reke.
Kad se natrag vukla po prtini,
Ližuć svoje telo oznojeno,
Mesec joj se nad kućom učini
Kao jedno riđe štene njeno.
Gledala je u visinu modru,
Žalosni se urlik dugo čuo,
Tanki mesec klizio po svodu
I u polja za breg utonuo.
Nemo, kao od milostinje bedne,
Kada kamen bace joj iz šale,
U sneg su se pseće oči njene
Kao zlatne zvezde skotrljale.
Meni je bolja “prva” Keruša, a svako ima pravo izbora
Ipak druga verzija… mada su obe potresne i uvek me rasplaču…