XXIII
– Dobar dan, reče mali princ.
– Dobar dan, reče trgovac.
To je bio trgovac savršenih pilula koje gase žeđ. Čovek proguta jednu nedeljno i ne oseća više potrebu da pije.
– Zašto to prodaješ? upita mali princ.
– To je velika ušteda u vremenu, reče trgovac. Stručnjaci su proračunali. Čovek uštedi pedeset tri minuta nedeljno.
– A šta radi za tih pedeset i tri miunta?
– Radi šta hoće…
“Kad bih ja imao, reče u sebi mali princ, kad bih ja imao slobodnih pedeset tri minuta, uputio bih se sasvim lagano nekom izvoru…”
XXIV
Bilo je to osmog dana posle kvara koji mi se dogodio u pustinji, i dok sam slušao priču o trgovcu ispio sam poslednji gutljaj svoje zalihe vode.
– Ah! rekoh malom princu, tvoje uspomene su vrlo lepe, ali ja još nisam popravio svoj avion, a nemam više ništa za piće, i ja bih isto tako bio vrlo srećan kad bih mogao da se uputim sasvim lagano nekom izvoru!
– Moja prijateljica lija, reče mi on…
– Mali moj, nije više reč o lisici!
– Zašto?
– Zato što ćemo umreti od žeđi…
On nije razumeo moju misao, te mi odgovori:
– Dobro je što čovek ima prijatelja, čak i kad treba da umre. Ja sam vrlo zadovoljan što sam imao lisicu za prijatelja…
“Nije svestan opasnosti, pomislih. On nikada nije ni gladan ni žedan. Dovoljno mu je malo sunca…”
Ali on me pogleda i odgovori na moju misao:
– I ja sam žedan… hajde da potražimo neki bunar…
Napravih jedan umoran pokret: glupo je tražiti bunar na sreću, u beskrajnoj pustinji. Ipak krenusmo.
Pošto smo satima koračali, ćuteći, pade noć, i zvezde počeše da se pale. Primećivao sam ih kao u snu, jer sam imao malu groznicu zbog žeđi. Reči malog princa vrzmale su mi se po pameti:
– I ti si dakle žedan? zapitah ga.
Ali on ne odgovori na moje pitanje. Reče mi jednostavno:
– Voda može biti dobra i za srce…
Nisam razumeo njegov odgovor, ali ućutah… Znao sam dobro da ga nije trebalo ispitivati.
Bio je umoran. Sede. Sedoh pored njega. A posle kratkog ćutanja, on dodade:
– Zvezde su lepe, zbog jednog cveta koga čovek ne vidi…
Odgovorih “naravno”, i posmatrah bez reči peščane nabore na mesečini.
– Pustinja je lepa, dodade on…
I to je bila istina. Uvek sam voleo pustinju. Čovek sedne na neku peščanu dinu. Ne vidi ništa. Ne čuje ništa. Pa ipak nešto svetluca u tišini…
– Ono što krasi pustinju, reče mali princ, to je što se u njoj negde skriva bunar…
Iznenada shvatih ovo tajanstveno svetlucanje peska. Kad sam bio mali stanovao sam u jednoj staroj kući, za koju se pričalo da je u njoj zakopano blago. Naravno, niko ga nikad nije našao, a možda ga čak nije ni tražio. Ali je njime bila začarana cela kuća. Moja kuća je duboko u sebi skrivala jednu tajnu…
– Da, rekoh malom princu, bilo da je u pitanju kuća, zvezde ili pustinja, ono što čini njihovu lepotu nevidljivo je!
– Milo mi je, reče on, što se slažeš sa mojom lisicom.
Pošto je mali princ zaspao, uzeh ga u naručje i ponovo krenuh. Bio sam uzbuđen. Činilo mi se da nosim neko krhko blago. Izgledalo mi je čak da na Zemlji nema ničeg krhkijeg. Posmatrao sam, na mesečini, to bledo čelo, te zatvorene oči, te pramenove kose koji su lepršali na vetru i govorio u sebi: ja ovde vidim samo ljusku. Najvažnije je nevidljivo…
Kako se na njegovim poluotvorenim ustima ocrtavao osmeh, rekoh još: ”Ono što me najviše uzbuđuje kod ovog usnulog princa to je njegova vernost jednom cvetu, to je slika jedne ruže koja zrači u njemu kao plamen lampe, čak i kada spava…” I činio mi se još krhkiji. Treba dobro čuvati lampe: najmanji vetrić može ih ugasiti…
I, idući tako, pronašao sam pred zoru bunar.
POGLEDAJ POVEZANE TEKSTOVE:
- MALI PRINC – Antoan de Sent Egziperi XI-XII XI Na drugoj planeti živio je neki uobraženko. –...
- MALI PRINC – Antoan de Sent Egziperi XIX-XX XIX Mali princ se pope na neku visoku planinu. Jedine...
- MALI PRINC – Antoan de Sent Egziperi XVII-XVIII XVII Kad čovek želi da bude duhovit, dešava se...
- MALI PRINC – Antoan de Sent Egziperi XV-XVI XV Šesta planeta bila je deset puta prostranija. Na...
- MALI PRINC – Antoan de Sent Egziperi XXI-XXII XXI Tada se pojavi lisica. – Dobar dan, reče...
- MALI PRINC – Antoan de Sent Egziperi IX-X IX Čini mi se, da je za svoje bjekstvo...
Dosta ohrabrujuce.
sjajno