MALI PRINC - Antoan de Sent Egziperi XIII-XIV

XIII

Na četvrtoj planeti živio je poslovan čovek. Taj je bio toliko zauzet da čak ni glavu nije podigao kada je mali princ stigao.

– Dobar dan, reče mu ovaj. Vaša cigareta se ugasila.

– Tri i dva su pet. Pet i sedam dvanaest. Dvanaest i tri petnaest. Dobar dan. Petnaest i sedam su dvadeset i dva. Dvadeset i dva i šest dvadeset i osam. Nemam vremena da je ponovo zapalim. Dvadeset i šest i pet su trideset i jedan. Uf! To dakle čini pet stotina jedan milion šest stotina dvadeset i dvije hiljade sedam stotina trideset i jedan.

– Pet stotina miliona čega?

– Šta? Još uvijek si tu? Pet stotina jedan milion… ne znam više… Imam toliko posla! Ja sam ozbiljan čovjek i ne bavim se budalaštinama. Dva i pet su sedam…

– Pet stotina jedan milion čega? ponovi mali princ koji nikada u svom životu nije odustajao od pitanja koje bi jednom postavio.

Poslovni čovjek diže glavu:

– Za pedeset četiri godine koliko stanujem na ovoj planeti, uznemirili su me samo tri puta. Prvi put je to bilo prije dvadeset dvije godine, kad je neki gundelj pao bogzna otkuda. Pravio je strašnu buku i ja sam četiri pouta pogriješio u sabiranju. Drugi put je to bilo prije jedanaest godina, kada sam obolio od reume. Nedovoljno se krećem. Nemam vremena da tumaram. Ja sam ozbiljan čovjek. Treći put… eto sada! Rekao sam dakle pet stotina jedan milion…

– Milion čega?

Poslovni čovjek shvati najzad da nema nade da će ga ostaviti na miru:

– Miliona tih stvarčica koje se ponekad vide na nebu.

– Mušica?

– Ma ne, stvarčica koje blistaju.

– Pčela?

– Ama ne. Zlatnih stvarčica nad kojima sanjare dangube. Ali ja sam ozbiljan čovjek! Ja nemam vremena za sanjarenje.

– Ah! Zvijezda?

– Da, tako je. Zvijezda.

– I, šta ti radiš sa pet stotina miliona zvijezda?

– Pet stotina jedan milion šest stotina dvadeset i dvije hiljade sedam stotina trideset i jedan. Ja sam ozbiljan čovjek, i tačan.

– I šta radiš s tim zvijezdama?

– Šta radim s njima?

– Da.

– Ništa. One su moje.

– Zvijezde su tvoje?

– Da.

– Ali ja sam već vidio jednog kralja koji…

– Kraljevi nemaju svojine. Oni “vladaju” nad nečim. A to je velika razlika.

– Čemu ti to služi što su zvijezde tvoje?

– To me čini bogatim.

– A čemu ti služi što si bogat?

– Da kupim druge zvijezde, ako ih neko pronađe.

“Ovaj ovde, reče u sebi mali princ, rasuđuje pomalo kao onaj pijanica.”

Međutim, on mu postavi još neka pitanja:

– Kako zvijezde mogu biti nečije?

– Pa čije su one? odgovori mrzovoljno poslovni čovjek.

– Ne znam. Ničije.

– Onda su moje, pošto sam ja prvi na njih pomislio.

– Zar je to dovoljno?

– Naravno. Kad nađeš dijamant koji nije ničiji, on je tvoj. Kad pronađeš ostrvo koje nije ničije, ono je tvoje. Kad ti nešto prvom padne na pamet, ti svoju misao patentiraš: ona je tvoja. A ja, ja sam prisvojio zvijezde zato što nikad nikome prije mene nije palo na pamet da ih prisvoji.

– To je istina, reče mali princ. I šta radiš s njima?

– Upravljam. Brojim ih i prebrojavam, reče poslovni čovjek. To je teško. Ali ja sam ozbiljan čovjek!

Mali princ još nije bio zadovoljan.

– Ali ako ja imam šal, mogu ga staviti oko vrata, i odnijeti ga. Ako imam cvijet, mogu ga uzabrati i odnijeti. A ti ne možeš da uzabereš zvijezde!

– Ne, ali mogu da ih stavim u banku.

– Šta to znači?

– Znači da napišem na parčetu hartije broj mojih zvijezda. Zatim tu hartiju zaključam u fioku.

– I to je sve?

– To je dovoljno!

– To je zanimljivo, pomisli mali princ. To je čak pjesnički. Ali to nije sasvim ozbiljno.

Mali princ je o ozbiljnim stvarima mislio sasvim drukčije nego odrasle osobe.

– Ja, reče on još, imam ružu koju svakog dana zalivam. Imam i tri vulkana koje čistim jedanput nedeljno. Jer čistim i onaj ugašeni. Nikad se ne zna. I za moje vulkane i za moju ružu je korisno što ih ja posjedujem. Ali ti nisi koristan zvijezdama…

Poslovni čovjek otvori usta, ali nije imao šta da odgovori, i mali princ ode.

“Odrasli su zbilja sasvim neobični”, reče jednostavno mali princ u sebi dok je putovao.

XIV

Peta planeta bila je vrlo čudna. Najmanja od svih. Na njoj je bilo upravo toliko mjesta da se smjeste jedan fenjer i čovjek koji ga pali. Mali princ nije nikako mogao sebi da objasni čemu služe fenjer i fenjerdžija, negdje na nebu, na nekoj planeti bez kuća i stanovnika. Ali, reče on u sebi:

“Možda je taj čovjek zbilja bezuman. Ipak, on je manje bezuman od kralja, od uobraženka, od poslovnog čoveka i od pijanice. Njegov posao ima bar nekog smisla. Kad upali svoj fenjer, to je kao da se rodila jedna nova zvijezda ili jedan cvijet. Kad ugasi svoj fenjer, on uspavljuje cvijet ili zvijezdu. To je vrlo lijepo zanimanje. To je zaista korisno jer je lijepo.”

Kad se iskrca na planetu, on s poštovanjem pozdravi fenjerdžiju:

– Dobar dan. Zašto si ugasio svoj fenjer?

– Tako je naređeno, odgovori čovjek. Dobar dan.

– Šta je naređeno?

– Da ugasim svoj fenjer. Dobro veče.

I on ga ponovo zapali.

– Ali zašto si ga ponovo zapalio?

– Tako je naređeno, odgovori on.

– Ne razumijem, reče mali princ.

– Nema šta da se razumije, reče fenjerdžija. Naredba je naredba. Dobar dan.

I on ugasi svoj fenjer.

Zatim obrisa čelo crvenom kariranom maramicom.

– Strašan je to zanat. Neka da je imao smisla. Ujutru sam gasio a uveče palio. Ostali dio dana mogao sam da se odmaram, a ostali dio noći da spavam…

– A, od tog vremena naredba se promijenila?

– Naredba se nije promijenila, reče čovjek. U tome i jeste tragedija! Planeta se iz godine u godinu sve brže i brže okreće, a naredba se ne mijenja!

– Pa? reče mali princ.

– Pa sada, kad se okreće jedanput u minuti, nemam više ni sekunde odmora. Svakog minuta ga jedanput upalim i jedanput ugasim!

– To je smiješno! Dani kod tebe traju jedan minut!

– Nije nimalo smiješno, reče fenjerdžija. Prošao je čitav mjesec kako nas dvoje razgovaramo.

– Čitav mjesec?

– Da. Trideset minuta. Trideset dana! Dobro veče.

I on ponovo zapali svoj fenjer.

Mali princ ga pogleda; dopadao mu se taj čovjek koji je toliko poštovao naredbu. Sjetio se zalazaka sunca za kojima je nekada išao povlačeći svoju stolicu. Htio je da pomogne svom prijatelju:

– Znaš… poznat mi je jedan način da se odmoriš kad budeš htio…

– Hoću odmah, reče fenjerdžija.

Jer čovjek može u isto vrijeme i da se drži naredbe i da bude lijen.

Mali princ produži:

– Tvoja planeta je tako mala, da je možeš obići u tri koraka. Imaš samo da ideš sasvim lagano, pa da uvek budeš na suncu. Kad budeš htio da se odmoriš, ti koračaj… i dan će trajati koliko budeš želio.

– To mi ne pomaže bogzna koliko, reče fenjerdžija. Od svega u životu najviše volim spavanje.

– Šteta, reče mali princ.

– Šteta, reče fenjerdžija. Dobar dan.

I on ugasi svoj fenjer.

“Ovog ovde, reče u sebi mali princ dok je produžavao svoj put, prezirali bi svi, i kralj, i uobraženko, i pijanica i poslovan čovjek. Međutim, to je jedini koji meni nije smiješan. Možda zbog toga što se bavi nečim drugim, a ne sobom.”

On uzdahnu sa žaljenjem i reče sebi opet:

“Taj tu je jedini s kojim bih se mogao sprijateljiti. Ali je njegova planeta suviše mala. Nema mjesta za dvojicu…”

Ali mali princ se nije usuđivao da prizna sebi da je on u stvari žalio za tom blaženom planetom zbog njenih hiljadu četiri stotine četrdeset sunčevih zalazaka za dvadeset četiri sata!

POGLEDAJ POVEZANE TEKSTOVE:

1. MALI PRINC – Antoan de Sent Egziperi XI-XII XI Na drugoj planeti živio je neki uobraženko. –...
2. MALI PRINC – Antoan de Sent Egziperi XIX-XX XIX Mali princ se pope na neku visoku planinu. Jedine...
3. MALI PRINC – Antoan de Sent Egziperi XV-XVI XV Šesta planeta bila je deset puta prostranija. Na...
4. MALI PRINC – Antoan de Sent Egziperi XVII-XVIII XVII Kad čovek želi da bude duhovit, dešava se...
5. MALI PRINC – Antoan de Sent Egziperi XXI-XXII XXI Tada se pojavi lisica. – Dobar dan, reče...
6. MALI PRINC – Antoan de Sent Egziperi IX-X IX Čini mi se, da je za svoje bjekstvo...