Učitelj hrama Kenin bio je Mokurai, Tiha Grmljavina. Imao je malog štićenika po imenu Tojo kome je bilo samo dvanaest godina. Tojo je viđao starije učenike kako svako jutro posjećuju učitelja u njegovoj sobi kako bi se podučili sanzenu ili ličnom vođenju, u okviru kojih su se obavljali koani (vježbe uma zarad meditacije) da bi se zaustavila lutanja uma.
Tojo je takođe želio da obavi sanzen, odnosno razgovor između učitelja zena i učenika.
“Sačekaj još malo”, reče mu Mokurai. “Suviše si mlad.”
Ali dječak je bio uporan, i učitelj na kraju pristade.
Uveče, u određeno vrijeme, mali tojo stade na prag Mokuraieve sobe za sanzen. Udari o gong da najavi svoje prisustvo, a u znak poštovanja pokloni se tri puta pred vratima, uđe i sjede ispred učitelja u učtivoj tišini.
“Čuje se glas dvije ruke kada njima pljesneš”, reče Mokurai. “Ti mi pokaži glas jedne ruke.”
Tojo se pokloni i otiđe u svoju sobu da razmotri ovaj problem. Sa svog prozora ču muziku gejši. “A, imam ga!”, izjavi.
Sljedeće veče, kada ga je učitelj zamolio da oslika glas jedne ruke, Tojo poče da svira muziku gejši.
“Ne, ne”, reče Mokurai. “Nećeš s tim uspeti. To nije glas jedne ruke. Uopšte nisi shvatio.”
Misleći da bi ga takva muzika mogla omesti, Tojo se premesti na jedno mirno mesto. Meditirao je ponovo. “Šta može biti glas jedne ruke?” Slučajno začu neko kapanje vode. “Imam ga”, pomisli Tojo.
Kada se sljedeći put pojavi pred učiteljem, Tojo poče da podražava kapanje vode.
“Šta je to?”, zapita Mokurai. “To je zvuk kapanja vode, a ne glas jedne ruke. Pokušaj ponovo.”
Uzalud je Tojo meditirao da čuje glas jedne ruke. Čuo je uzdisanje vjetra. Ali zvuk je bio odbačen.
Čuo je krik sove. Ali i to je bilo odbijeno.
Glas jedne ruke nisu bili ni skakavci.
Više od deset puta je Tojo posećivao Mokuraia sa različitim zvukovima. Svi su bili pogrešni. Skoro je godinu dana razmišljao šta bi glas jedne ruke mogao biti.
Najzad mali Tojo prođe kroz pravu meditaciju i prevaziđe sve glasove. “Nisam više mogao da nagomilavam”, objasnio je docnije, “pa sam dosegao bezglasni glas.”
Tojo je shvatio glas jedne ruke. “Ne, ne”, reče Mokurai. “Nećeš s tim uspeti. To nije glas jedne ruke. Uopšte nisi shvatio.”
Misleći da bi ga takva muzika mogla omesti, Tojo se premesti na jedno mirno mesto. Meditirao je ponovo. “Šta može biti glas jedne ruke?” Slučajno začu neko kapanje vode. “Imam ga”, pomisli Tojo.
Kada se sljedeći put pojavi pred učiteljem, Tojo poče da podražava kapanje vode.
“Šta je to?”, zapita Mokurai. “To je zvuk kapanja vode, a ne glas jedne ruke. Pokušaj ponovo.”
Uzalud je Tojo meditirao da čuje glas jedne ruke. Čuo je uzdisanje vjetra. Ali zvuk je bio odbačen.
Čuo je krik sove. Ali i to je bilo odbijeno.
Glas jedne ruke nisu bili ni skakavci.
Više od deset puta je Tojo posećivao Mokuraia sa različitim zvukovima. Svi su bili pogrešni. Skoro je godinu dana razmišljao šta bi glas jedne ruke mogao biti.
Najzad mali Tojo prođe kroz pravu meditaciju i prevaziđe sve glasove. “Nisam više mogao da nagomilavam”, objasnio je docnije, “pa sam dosegao bezglasni glas.”
Tojo je shvatio glas jedne ruke. < ><-->
POGLEDAJ POVEZANE TEKSTOVE:
- GLAS SREĆE Poslije Benkeieve smrti, jedan slijepi čovjek, koji je živio...
- GLAS Djed i baka su se posvađali. Baka je bila toliko...
- PRIČA JEDNE UČITELJICE Zvala se gospođa Tompson. Prvog dana školske godine svojim đacima...
- PISMO JEDNE ŽENE Koračam bosa tvojim tragom Priljubljujem usne uz tvoju praznu čašu...
- S KIM SE DRŽIŠ ZA RUKE? Rabin Harold Kušner gledao je djecu koja su na...
- RUKE Uvijek mi kod ljudi koje tek upoznajem pogled spontano...
VAŠI KOMENTARI